О књизи: 2004. / Историја изградње разарача за руску флоту у Француској почела је још 80-их година 19. века. Тада су француска бродоградилишта добила прву руску наруџбу за 4 мала, по савременим стандардима, разарача - по око 70 тона депласмана. Након што је норманско бродоградилиште 1886. године завршило изградњу разарача „Свеаборг“ и „Ревел“ од 100 тона, бродоградња за руску флоту је настављена у „већим облицима“. Након изградње већег броја крстарица руске флоте 90-их година (Адмирал Корнилов, Светлана), уследиле су оклопне крстарице типа Бајан и ескадрилани бојни брод Цесаревић. Тек почетком двадесетог века, због велике оптерећености домаћих бродоградилишта, Русија је по трећи пут наручила пет нових разарача у Француској. То је узроковано оштром променом поморске политике Руске империје. Владини и војни званичници оценили су озбиљност претње коју представља Јапан. Почетком 1898. године Николај ИИ је одобрио нови програм бродоградње „за потребе Далеког истока“. У комбинацији са програмом из 1895. године, требало је да обезбеди супериорност руске флоте над „потенцијалним“ непријатељем за приближно 30%. Руско-јапански рат, који је уследио убрзо након изградње и испоруке „пастрмки“ (тзв. разарача ове серије), и пратећих „ванредних околности“ учинили су неопходним и могућим хитно и још веће ( 11 јединица!) налог за изградњу разарача овог типа за руску флоту. Ова књига говори о пет разарача класе Форел и једанаест разарача класе Поручник Бураков..